petak, 29.04.2005.
 Zazvoni telefon. U meni radost kao u shtene kada chuje gazdine korake pred vratima. Vrata se naglo otvaraju i udaraju me posred chela: "Glupacho naivna." Tek me je sada udarilo kako treba. Oh, i te kako me je udarilo. Sada dolazi tako poznato oseccanje. Ono od kog bezhim ne shtedecci dah. Ono koje osetim kako mi se prikrada sa boka i znam da je tu, blizu i znam da sam bespomoccna i mrzim ga, mrzim. Samosazhaljenje pomeshano sa samoponizhavanjem i oseccanjem bezvrednosti. Ispecci ccemo gorki mazohizam. Doshla sam (onim vratima u chelo (tel. pozivom koji nije bio za mene)) do tachke (kljucha, o kako divno kljucha - ali ne mogu bez ironije) gde bih da me udaraju jache i jache i jache i jache. Do kraja. Kada smo vecc stigli do ovde. Fuj, bre! Odvratna si, Ivanka. |
subota, 26.03.2005.
 Znate, ponekad se probudim a da nisam prethodno spavala. Ta budjenja su najburnija. Ta budjenja uzburkaju chitav organizam i teraju da pishem shto sitnijim slovima. Dobro jutro. Zapravo, ponovo primeccujem da ne znam ko je ova devojchica koja redja karte i baca kockice. Damama se igrala, a chini mi se da je sada ponovo izvukla dvojku tref. Mala dvojka donosi budjenje kad ne spavam. Dobro jutro. Chuvaj me, molim te. Gotovo je. Predajem se. Molim te. b. |
